07 Mar Kako krize rađaju vizije (Uvod za knjigu “Vidovnjaci”)
Prvi svetski rat bio je nalik Potopu. Bespoštedna borba između velikih carstava Evrope i njihovih saveznika označila je definitivnu metamorfozu evopske civilizacije. S početka su neki političari i intelektualci mislili da će borba biti kratka i žestoka, ali već su se 1915. uverili u pogrešnost svojih procena. Od stare Evrope nije preostalo ništa i nije joj više bilo povratka. Razlog tome bilo je pre svega fizičko razaranje. Na bojištima i frontovima dnevno je ginulo na hiljade vojnika. Ovo takoreći industrijsko uništavanje označilo je kraj devetnaestovekovnog načina ratovanja i najavilo novu stvarnost koja je bila mnogo strašnija, užasnija i definitivnija.
Promenio se i svetski poredak. Stara Evropa tonula je kao (samoproklamovani) svetionik blagostanja, a Sjedinjene Države preuzele su njeno mesto. Tokom posleratnih mirovnih pregovora u Parizu rečima vična američka delegacija određivala je ton i tako krojila budućnost Evrope. Ambiciozni predsednik Vudro Vilson predstavio je ideal budućnosti: liberalan, kapitalistički i mirnodopski svet.
Novi svetski poredak zahtevao je ne samo drugačiji politički odnos snaga već i novog čoveka. Po Vudrou je morao biti slobodoljubiv i prosvećen, sasvim u skladu s američkim liberalizmom. Drugi su radije zamišljali drugačiju vrstu novog čoveka, nekog ko će prodirati u dubinu stvari i gledati dalje od sveta politike i novca. Smatrali su da moderno doba zahteva veću svest koja će biti u stanju da poveže kako ono više, mitsko i neuhvatljivo tako i ono dublje, nepoznato i nesvesno. Cvetala je ezoterija, mamila je mudrost Istoka, i mnogobrojni intelektualci, pisci i umetnici silazili su u nemerljive dubine ljudske psihe.
Kao što se moglo očekivati, Vilsonova liberalna hegemonija naišla je na raznorazne protivnike. Dvadesetih godina Evropom su kružili utopistički planovi koji su nudili odgovor na dominantni poredak liberalizma i kapitalizma sa svojom hipokrizijom, materijalizmom, ciničnom elitom i duhovnom prazninom.
O najvećim protivnicima takvog poretka već je veoma mnogo napisano. Bili su to fašisti, panevropski nacionalisti, nacisti, imperijalisti i internacionalni socijalistički pokret. Svi ovi pokreti iznosili su veličanstvene vizije jednog drugačijeg svetskog poretka, od „Hiljadugodišnjeg rajha“ do „Dikature proletarijata“. Ove dalekosežne vizije ostvarene su, kao što je poznato, u Sovjetskom Savezu i u Trećem Rajhu.
Bilo je, međutim, još protivnika. U graničnoj zoni između velikih Ideologija okupljali su se mali sanjari i vizionari. Često nisu bili uspešni; nisu mobilisali velike mase ili su pak ispadali smešni. Drugi su se mirili s tim da svaka utopija ionako mora da otpočne skromno i amaterski, u grupicama ili klubovima entuzijasta.
Ti mali sanjari i vidovnjaci svedoče još i više od velikih o duhu vremena u kojem je sve titralo i pucketalo od promena i čežnje za promenom. Ova knjiga posvećena je njima; vidovnjacima u decenijama revolucija, svetskih ratova, pandemija, ekonomskih kriza i rađanja fašizma.
U pitanju je pre svega evropska istorija. Dvadesetih godina dvadesetog veka Evropa je bila možda evropskija nego ikad. Za razliku od vremena nakon 1945, istočna i zapadna Evropa još nisu bile razdvojene. Tri velike kulturne zajednice – romanska, germanska i slovenska – bile su međusobno tesno povezane međunarodnim intelektualnim vezama. Evropa dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka još nije bila obeležena sećanjem na holokaust koji će napraviti dubok jaz u evropskom identitetu i samosvesti. Naime, i jevrejska zajednica naveliko je doprinosila onom što je Evropa bila i što je želela da bude.
Kako bih naglasio tu evropsku dimenziju opredelio sam se za trojicu tipičnih evropskih protagonista. To su bosansko-britanski mislilac Dimitrije Mitrinović u Minhenu i Londonu, zatim nemačko-jevrejski filozof Erih Gutkind koji je lutao Evropom, i Frederik van Eden, holandski psihijatar, utopista, pesnik, pisac i građanin sveta. Ova trojica „vidovnjaka“ živela su u upravo opisanim, turbulentnim vremenima razmišljajući o budućnosti u kojoj bi sve postojeće ideologije prevazišlo nešto potpuno novo. Oni su „videli“ mimo granica fašizma, nacionalizma, socijalizma i liberalizma. Prikazivali su novog čoveka i novo čovečanstvo. Istovremeno su se hrvali sa religijama koje su ih formirale ili inspirisale. Za Frederika van Edena to je bilo katoličanstvo, za Dimitrija Mitrinovića slovensko pravoslavlje a za Eriha Gutkinda jevrejska vera.
Kad je knjiga „Vidovnjaci“ 2018. objavljena u Holandiji i Belgiji bilo je na sve strane govora o osećanjima kataklizme i propasti, pri čemu su Bregzit i izbeglička kriza navodno predstavljale najveću pretnju evropskoj stabilnosti. Te iste godine iz štampe je izašao i nizozemski prevod „Propasti Zapada“ Osvalda Špenglera, najznačajnije knjige za dvadesete godine.
Sada, 2020, osećaj krizne situacije mnogostruko je veći. Krize svakako nisu uporedive, ali baš kao i dvadesetih godina dvadesetog veka i sada se javljaju raznorazni samozvani proroci s alternativama za liberalni, kapitalistički svetski poredak koji se urušava. Neki te alternative vide u nedemokratskim, totalitarnim sistemima, drugi predviđaju (ili priželjkuju) radikalnu ekološku revoluciju. Ima ih i koji smatraju da je sazrelo vreme za sveobuhvatne ekonomske eksperimente kao što je uvođenje univerzalnog minimalnog dohotka. Mnoštvo tih utopija, vizija i proročanstava sadrži gomilu gluposti, baš kao i pre sto godina, ali jedno je sigurno: kriza je obesmislila sve sigurnosti, ništa se više ne podrazumeva samo po sebi.
Raduje me što će ova knjiga sada biti dostupna i čitaocima sa područja bivše Jugoslavije. Za razliku od Holandije i Belgije, ljudi u zemljama poput Bosne i Hercegovine, Srbije, Crne Gore i Hrvatske već mnogo duže znaju da se ništa ne podrazumeva i da ništa nije sigurno za sva vremena. Proteklih trideset godina ovaj region suočavao se sa ogromnim transformacijama; često dramatičnim, uvek dalekosežnim.
S obzirom da skoro već dvadeset godina lično posećujem ove zemlje, svestan sam koliko dugujem piscima, umetnicima, misliocima i građanima zapadnog Balkana. Oni su me inspirisali da drugačije gledam na Evropu, na evropsko ujedinjenje i na evropsku dezintegraciju. Ovom svojom knjigom o jednom holandskom piscu koji je bio u prepisci sa jednim nemačkim filozofom i jednim mističnim aktivistom iz Mostara, koji su živeli u državama kao što su bile Austrougarska, Nemačka, Engleska i Holandija, pokušao sam da evociram uspomenu na vizionarsku stvarnost jedne šarenolike Evrope bez granica. Gledano iz te perspektive, ovo je postala i jedna veoma lična knjiga.
Stvarnost u ovom izdanju dobija i dodatnu dimenziju time što je tekst preveden kako na srpski tako i na hrvatski, uz učešće prevodilaca iz različitih zemalja. Sve to zajedno u jednoj knjizi. Čitalac će zato morati redovno da menja koloseke stilova i vokabulara, kao što su to i multilingvalni intelektualci i vidovnjaci iz ove knjige to morali da rade. Jer oni su pisali jedni drugima pisma na svom drugom, trećem ili četvrtom jeziku: nemačkom, engleskom, francuskom, nizozemskom, srpskom i hrvatskom, a tu i tamo s daškom italijanskog.
Na posletku moram da izdam jedno upozorenje koje, po mom mišljenju, dobija na težini u ovim vremenima. Ova knjiga pripoveda jednu predratnu priču, što znači da još nije obeležena sećanjem na holokaust. Zbog toga nije lako zanemariti Aušvic ili Jasenovac kada vidovnjaci mudruju o „sukobu rasa“, „organskoj narodnoj zajednici“ ili životu u „bolesnom društvu“. Aktuelna je upravo ta konfrontacija sa nezgodnim vizijama. Šta u praksi znači živeti u „bolesnom“ društvu? Gde se završava izlečenje društva a gde počinje totalitarizam? Da li je za onog ko želi spasiti narod dovoljno da samo razmišlja herojski?
Vidovnjaci je knjiga koja se bavi duhovnim vođstvom na razmeđi ideologija dvadesetog veka. Na toj razmeđi nije lako napraviti izbor, pogotovu ako si obdaren harizmom i ako ti ljudi veoma ozbiljno shvataju reči. Zbog toga Van Eden, Gutkind i Mitrinović konstantno balansiraju između prevare i mašte, foliranja i nadahnuća, spasavanja čovečanstva i tolerisanja makar i jednog bližnjeg svoga. Zato je ovo ipak priča o životima smrtnika, makar i ne bili sasvim obični.