05 Feb Vrtoglavica

Ovaj tekst je uvod koji sam napisao za “Atentat”, strip knjiga Borisa Stanica. 

Strah od visine je, po nekim psiholozima, više strah od skoka nego od samog pada. Oni koji se u groznici polagano pomeraju ka kraju gelendera ili oni koji samo što nisu zakoračili preko ograde mosta punog saobraćaja, zapravo kriju u sebi iracionalnu i strastvenu želju za skokom u dubinu pred njima. Češki pisac Milan Kundera u svojoj poznatoj knjizi Nepodnošljiva lakoća postojanja referiše upravo na to: „Šta je to vrtoglavica, je li to strah od pada? Ona je nešto drugo nego što je strah od pada. Vrtoglavica u sebi krije i određenu privlačnost ka dubini, primamljivost i čežnju za padanjem. Zato što se plašimo, mi se svemu tome ipak odupiremo.”

Reč vertigo (vrtoglavica) vrlo često srećemo u literaturi iz perioda oko 1900, u epohi koja je bila puna konfuzije i promene. Jedna od velikih promena bile su i železnice. Železničke mreže su kao nikad do tad ne samo fizički, već i društveno i kulturološki povezale različite grupe ljudi. Ljude iz sela i ljude iz gradova, one na istoku i one na zapadu Evrope. Urbanizacija i migracije stanovništva imali su po gradove velike posledice. Berlin, Petrograd i Beč, a pre svega London i Pariz su tokom jedne generacije figurativno eksplodirali. Porodice koje su nekada vekovima živele u istom selu, sada su se rasule širom sveta. Sve više ljudi je zahvaljujući školovanju naučilo da čita i piše, a time postalo i direktnim učesnicima u protoku informacija. Nova otkrića i nove tehnike štampanja omogućili su daljni razvoj medija, dok su izumi kao što je to bio telefon, postali dostupni nekolicini bogatih srećnika. Borba žena za glasačko pravo, otkrića u borbi protiv neizlečivih bolesti, eksperimenti kompozitora u muzici i slikara sa bojama: Evropa je lansirana u novu epohu.

            Ovaj fascinantan svet sa sve većim telefonskim mrežama i sve brojnijim stanicama metroa, ujedno je imao i svoju mračnu stranu. Na margini metropola gomilali su se društveni problemi: u predgrađima punim udžerica boravili su nekadašnji seljaci u borbi za osvajanjem boljeg mesta na drušvenoj lestvici. Ovakvo okruženje je osim iskorištavanja ljudi, kriminala i nasilja, donelo i procvat ekstremnih ideja, socijalizma i anarhizma. Najizazovniji društveni eksperiment moderne istorije sveta počeće 1917. godine: Oktobarska revolucija.

Apokrifna anegdota prepričava takozvani razgovor između Lenjina i Trockog u samo predvečerje revolucije. „Bojim se šta će biti,” kaže Lenjin „ako revolucija ne uspe.” „A ja se bojim,” nastavlja Trocki „šta će biti ako uspe.”

Osnivač Crvene armije nije se plašio pada već skoka.

Upravo u to vreme stasavaju pripadnici Mlade Bosne koji će se proslaviti atentatom na Franca Ferdinanda. Puno je toga tokom prošle godine napisano i rečeno o Gavrilu Principu, malom atentatoru koji je 28. juna 1914. pucao na nadvojvodu i time namerno ili nenamerno označio početak Prvog svetskog rata. Ostrašćene rasprave u političkim i istoričarskim krugovima Austrije, Bosne i Srbije često su bile ispod svakog nivoa. Sve to dizanje prašine moglo bi da se svede na samo jedno pitanje: da li je Princip bio terorista ili borac za slobodu? Pitanje je naivno jer upoređuje babe i žabe: određeni cilj (u ovom slučaju sloboda) može sadržati upotrebu određene metode (u ovom slučaju terora). Drugim rečima, neko može ujedno biti i terorista i borac za slobodu. Uzgred, cela diskusija je manje vezana za istorijski period u kome je živeo Princip a mnogo više za bolna sećanja iz najnovije istorije regiona XX veka, tj na raspad Jugoslavije, nacionalizam, etničku mržnju i mukotrpni proces tranzicije.

O čemu se zapravo radi? Zvanična istorija i njeni pripadnici su se međusobno složili da Gavrilo Princip nije bio glavni razlog za početak Prvog svetskog rata. Iako je on vrlo verovatno imao kontakt sa oficirima Crne ruke, jedva da postoji pouzdani izvor koji bi nam dao potpuni uvid u značaj te veze. O ulozi Srbije, Austro-Ugarske, Rusije, Nemačke, socijalista i masona može se naći puno zanimljivosti ali nažalost, malo uistinu zanimljivog. Osim toga, članovi Mlade Bosne su za sobom ostavili tako malo izvornog materijala da većina istoričara u potrazi za istim tapka u velikom mraku. Iz ove istorijske epizode ima par fotografija i ulepšani memoari nekolicine preživelih, zapisanih uz čašicu vina tek tridesetih, četrdesetih i pedesetih godina XX veka. Sve što je preostalo su zapisnici policije i izveštaji sa suđenja.

Pa ipak knjige o ubistvu Franca Ferdinanda se i dalje štampaju. Pri tome se već poznate činjenice iznova rekonstruišu, sa tek ponekom razlikom u naglascima – bilo to u geopolitičkim posledicama atentata, određenoj ideologiji, kasnijim sećanjima ili za ljubitelje krimića među nama, u teorijama zavera. Boris i ja smo u leto 2013. govorili o ovoj temi u Pančevu, na obali Tamiša i kasnije u Sarajevu, na obali Miljacke. Pitali smo se šta zapravo znači izvršiti takvo ubistvo i tek potom sagledati njegove katastrofalne posledice. Pošto ni njega ni mene politika ne interesuje, odlučili smo se da ovu priču pre svega ispričamo kao jednu ljudsku tragediju. Upravo zato ovaj strip nije samo dopuna ogromnoj količini literature o Principu, već bi trebalo da se čita kao pokušaj intenzivnog istraživanja psihe mladih momaka u Vrtoglavici prvih godina XX veka.

Šta time hoćemo da kažemo? Glavne uloge u ovom stripu imaju ljudi skromnog porekla kojima je uspelo da se iz nepismenog i siromašnog okruženja izdignu u potencijalne intelektualce. Stupili su u kontakt sa novim svetom, tu se oprobali ali su ujedno njime bili zaplašeni. Negde u raskoraku između grada i sela, mladosti i zrelosti, reči i dela, ličnog interesa i lojalnosti, izgubili su orijentir. Pronašli su sigurnost u akciji začinjenoj nasiljem. Na tom putu dostigli su svoj vrhunac, „moment suprême” u kome su zablistali i ujedno sagoreli kao zvezde padalice.

Najupečatljiviji deo Borisovog ekspresivnog stripa je stranica sa suptilno uokvirenim kadrovima na kojima Princip vrši ubistvo. Hoće da nanišani, odvraća glavu, dvoumi se, nesiguran je ali ipak povlači okidač, iako zatvorenih očiju. Tu vidimo strah od skoka, odnosno vrtoglavicu. Trocki bi rekao: „plašio se da će uspeti.”

Ono što se desilo posle toga, nadmašilo je sve mladalačke maštarije. Članovi Mlade Bosne bili su uvučeni u vrtlog nasilja, zastrašivanja, hapšenja, velike napetosti u međunarodnim odnosima i na kraju, svetskog rata koji nikoga nije poštedeo. Reakcije u grupi prijatelja, Ilića, Čabrinovića, Grabeža, Principa, Kranjčevića i ostalih, ujedno su jedinstvene kao što bi se moglo i očekivati: optužuju jedan drugoga, postaju apatični, osećaju stid, ponos i sažaljenje, izdržavaju i ujedno nalaze za vreme procesa svako svoj lični put, svađaju se, pomiruju, izigravaju heroje, očajavaju, dvoume se i na kraju se pomiruju sa svojom gorkom, njima lično izabranom sudbinom. Tekstove korišćene u stripu neposredno smo preuzeli iz postojeće zbirke izvornih dokumenata Vojislava Bogićevića i velikog opusa Vladimira Dedijera. Dedijerova knjiga je, uprkos nekim njenim nedostacima, još uvek najpreciznija literatura o atentatu. Spomenuti tekstovi su naravno često korišćeni ali još nikada nisu bili tako upečatljivo pretočeni u slike izvornim i nemilosrdnim stilom crteža genijalnog Borisa Stanića. Boris nam je kao neki varvarin mastila, tim stilom sjajno oživeo sve učesnike u ovoj istorijskoj predstavi.

Nadamo se da će čitaoci nakon sklapanja poslednje stranice knjige, još dugo u sebi nositi njene upečatljive slike. Ova priča je pre svega ljudska, a ne politička. Priča nam o tome kako ljudi pomeraju svoje granice i kako ih prekoračuju, kako uništavaju svoje mukotrpno građene kule i gradove i kako u ime mira izvršavaju atentat. To je priča o atentatoru koji se krije u svakome od nas. Tragedija života je u tome da ni u najluđoj mašti ne možemo zamisliti kakve posledice sa sobom donosi naša duboko proživljena čežnja za slobodom.